Uži­ča­nin Sto­jan Stiv Te­šić, ko­ji je du­ži dio svog ži­vot­nog vi­je­ka pro­veo u Ame­ri­ci, je­di­ni je Sr­bin do­bit­nik film­skog „Oska­ra” (1980) za naj­bo­lji ori­gi­nal­ni sce­na­rio fil­ma „Če­ti­ri man­gu­pa”. Ovaj svjet­ski pri­zna­ti umjet­nik či­je su dra­me iz­vo­đe­ne u pre­sti­žnim po­zo­ri­šti­ma u svi­je­tu, a ro­ma­ni pre­vo­đe­ni na sve zna­čaj­ne je­zi­ke, ste­kao je svjet­sku sla­vu, ali ni­ka­da ni­je do­bio mje­sto ka­kvo za­slu­žu­je u srp­skoj kul­tu­ri. Ve­ći­na nje­go­vih dje­la ni­je ni pre­ve­de­na na srp­ski je­zik, a na­kon iz­ne­nad­ne i pre­ra­ne smr­ti, 1996. go­di­ne, ostao je je­dan broj ru­ko­pi­sa, pje­sa­ma, ro­ma­na, ese­ja i sce­na­ri­ja ko­ji ni­su do­stup­ni ši­roj pu­bli­ci ni na en­gle­skom je­zi­ku. Užič­ka Na­rod­na bi­bli­o­te­ka pri­re­di­la je iz­lo­žbu o Sto­ja­nu Sti­vu Te­ši­ću (1942 – 1996) pod na­zi­vom „Uži­ča­nin iz Ame­ri­ke – Sto­jan Stiv Te­šić”, po­vo­dom dva­de­se­to­go­di­šnji­ce nje­go­ve smr­ti.
Mi­ni­star­stvo kul­tu­re i in­for­mi­sa­nja Sr­bi­je oglu­ši­lo se o za­htjev iz Uži­ca da fi­nan­sij­ski po­mog­ne re­a­li­za­ci­ju ovog va­žnog pro­jek­ta, pa su auto­r­ke iz­lo­žbe i op­šir­nog i iz­van­red­nog ka­ta­lo­ga Gor­da­na Ba­co­tić, Bi­lja­na Ri­sto­vić i Du­ši­ca Mu­rić iz Na­rod­ne bi­bli­o­te­ke bi­le pri­nu­đe­ne da lič­no, sa­mo­stal­no pre­vo­de iz­u­zet­no bo­ga­tu li­te­ra­tu­ru o Sti­vu Te­ši­ću na en­gle­skom je­zi­ku, i da no­vac za iz­lo­žbu i ka­ta­log sa­ku­plja­ju od užič­kih fir­mi.
U Uži­cu je, isti­na, pri­re­đe­na svo­je­vre­me­no ju­go­slo­ven­ska pre­mi­je­ra jed­nog Te­ši­će­vog fil­ma, Na­rod­no po­zo­ri­šte je igra­lo nje­go­vu dra­mu „Umet­nost i do­ko­li­ca”, a užič­ki knji­žev­nik Zo­ran Je­re­mić ob­ja­vio je bi­o­graf­sku knji­gu sa pre­vo­dom na srp­ski tri Te­ši­će­ve dra­me. Na­rod­na bi­bli­o­te­ka u Uži­cu u ovoj go­di­ni do­bi­la je eks­klu­ziv­no pra­vo da na srp­ski je­zik pre­ve­de i štam­pa nje­gov ro­man „Ka­ru”, ko­ji je ob­ja­vljen na en­gle­skom na­kon Te­ši­će­ve smr­ti.
Sto­jan Stiv Te­šić ro­dio se u Uži­cu 1942. go­di­ne, gdje su se nje­go­vi ro­di­te­lji do­se­li­li iz Met­ko­vi­ća. Otac Ra­di­ša, ofi­cir kra­lje­ve voj­ske, po­sle ka­pi­tu­la­ci­je bio je član Ne­di­će­ve voj­ne for­ma­ci­je, pa je kra­jem 1944. na­pu­stio ze­mlju iz stra­ha od od­ma­zde no­ve vla­sti. Oti­šao je u En­gle­sku, pa u Ame­ri­ku. Sto­jan se užič­kih da­na sje­ćao po to­me što je u svi­jet knji­žev­no­sti ušao kroz avan­tu­ri­stič­ke knji­ge Mar­ka Tve­na, Dže­ka Lon­do­na, Kar­la Ma­ja, ali i kla­si­ke slo­ven­skog kul­tur­nog na­sle­đa – srp­ske na­rod­ne pe­sme, Nje­go­ša, An­dri­ća, Do­sto­jev­skog, Če­ho­va, Gor­kog, Tol­sto­ja. Ame­ri­kom bi­va fa­sci­ni­ran gle­da­ju­ći ho­li­vud­ske fil­mo­ve. Dvo­je dje­ce, tri go­di­ne sta­ri­ju Na­đu i Sto­ja­na, vas­pi­ta­va­la je maj­ka Go­spa­va, za ko­ju Sto­jan ka­že: „Mo­ja maj­ka, Cr­no­gor­ka po­ri­je­klom, neo­bič­na je že­na sa fa­sci­nant­nim da­rom op­ser­va­ci­je i po­dr­ža­va­nja. Ro­đe­na glu­mi­ca”.
San o od­la­sku u Ame­ri­ku, kod Ra­di­še, Te­ši­ći su ko­nač­no ostva­ri­li u pro­lje­će 1954. go­di­ne, ka­da su im odo­bre­ne ise­lje­nič­ke vi­ze. Tek ta­da će, u Či­ka­gu, „u si­vi­lu in­du­strij­skog di­ma”, Sto­jan naj­zad upo­zna­ti oca. Ali, pr­vi su­sret sa Ame­ri­kom ni­je bio ni iz­bli­za ona­kav ka­ko ga je za­mi­šljao. „Ni­sam mo­gao, a da ne po­mi­slim, za­pi­sao je, da je moj sta­ri grad, mo­je Uži­ce, iz­gle­dao mno­go ljep­še”. Se­stra Na­đa se opi­ra­la od­la­sku u Ame­ri­ku „Ja za­i­sta ni­sam že­lje­la da po­đem, a i za­što bih ka­da je sve bi­lo u naj­bo­ljem re­du – bi­la sam naj­bo­lji đak, naj­bo­lji pi­o­nir, tek sam se bi­la za­lju­bi­la u deč­ka ko­ji je bio crn, li­jep i li­čio na Ci­ga­ni­na. Što je naj­go­re, ni­je me čak ni po­lju­bio. Ni­jed­nom...” Ni su­sret sa ocem ni­je is­pu­no nji­ho­va oče­ki­va­nja, jer se on ni­ka­da ni­je na­vi­kao na ži­vot u Ame­ri­ci. Stal­no je slu­šao emi­si­ju za ise­lje­ni­ke, ko­ja je, za­bi­lje­žio je Sto­jan Stiv Te­šić, po­či­nja­la pje­smom „Ta­mo da­le­ko”. Na­đa je, čak, bi­la is­tak­nu­ti pro­tiv­nik „ame­rič­ke de­mo­kra­ti­je”, a po­go­to­vu nji­ho­ve eks­pan­zi­o­ni­stič­ke po­li­ti­ke.
Otac je, na­ža­lost, umro već 1960. go­di­ne, a Go­spa­va se pre­u­da­la za čo­vje­ka ko­ji se ta­ko­đe zvao Ra­de Te­šić! On je na­kon ne­ko­li­ko go­di­na stra­dao, pa se Go­spa­va uda­la če­tvr­ti put, i ta­ko Sto­ja­nu pru­ži­la pri­li­ku da nje­ni bra­ko­vi bu­du je­dan od ko­mič­nih mo­ti­va u dra­mi „Ba­ba Go­ja”.
Kao do­bar đak Sto­jan je do­bio sti­pen­di­ju za ško­lo­va­nje na Uni­ver­zi­te­tu In­di­ja­na, ali upr­kos oče­ki­va­nji­ma da će po­sta­ti lje­kar, stu­di­ra ru­ski je­zik i knji­žev­nost, jer „ne po­sto­ji li­te­ra­tu­ra na svi­je­tu ko­ja bi se mo­gla upo­re­di­ti sa ru­skom li­te­ra­tu­rom 19. vi­je­ka”. Uz to, on do­da­je: „Ka­da sam na­pra­vio ve­zu iz­me­đu su­ko­ba ide­ja u ru­skim ro­ma­ni­ma i neo­gra­ni­če­nih mo­guć­no­sti ko­je sam osje­tio u Ame­ri­ci, mi­slim da sam ta­da pr­vi put po­mi­slio ka­ko bi div­no bi­lo pi­sa­ti”.
I di­plo­mi­rao je i ma­gi­stri­rao na te­mu iz obla­sti ru­ske knji­žev­no­sti, i po­čeo da spre­ma dok­to­rat, raz­mi­šlja­ju­ći o ka­te­dri na uni­ver­zi­te­tu. Ali on­da, ne­mir­na du­ha, sve na­pu­šta i po­sve­ću­je se pi­sa­nju. U po­čet­ku je op­sed­nut dra­ma­ma ko­je su se re­đa­le kao „is­pod če­ki­ća”, čak se­dam iz­me­đu 1969. i 1980. go­di­ne. Na po­zo­ri­šnoj sce­ni, sa dra­mom „Pre­da­to­ri” de­bi­to­vao je u Nju­jor­ku 1969. go­di­ne, a u ame­rič­koj knji­žev­no­sti je za­pa­žen „kao svje­ža krv”. Na dru­goj stra­ni, za pr­vih pet film­skih sce­na­ri­ja ni­je uspio da na­đe no­vac. Pro­du­cent Rej Stark mu je po­nu­dio da pre­pra­vi tu­đi sce­na­rio, ali on to od­bi­ja. A do­bio je „Oska­ra” za svoj film „Če­ti­ri man­gu­pa”, ka­da je spo­jio u je­dan dva svo­ja od­ba­če­na sce­na­ri­ja. Ovaj film na li­sti naj­in­spi­ra­tiv­ni­jih fil­mo­va u Ame­ri­ci za­u­zi­ma od­lič­no osmo mje­sto, a sma­tran je i jed­nim od naj­bo­ljih sport­skih fil­mo­va.
„Oska­ra” za naj­bo­lji ori­gi­nal­ni sce­na­rio je osvo­jio 1980. go­di­ne, po­bi­je­div­ši di­rekt­no Vu­di­ja Ale­na i Mar­ša­la Brik­me­na, Ro­ber­ta Ala­na, Ar­tu­ra i Bo­ba Fo­sa, Va­le­ri­ju Kur­ten i Be­ri­ja Le­vin­so­na i dru­ge is­tak­nu­te ame­rič­ke sce­na­ri­ste. Ka­ko se mo­glo i oče­ki­va­ti, tek po­sle osvo­je­nog „Oska­ra” Sto­jan Stiv Te­šić do­bi­ja broj­ne po­nu­de za sni­ma­nje fil­mo­va u Ame­ri­ci, i od 1981. do 1985. go­di­ne po nje­go­vim sce­na­ri­ji­ma sni­mlje­no je još pet fil­mo­va. Sve što je Te­šić na­pi­sao, i sce­na­ri­ji za film i po­zo­ri­šni ko­ma­di, i ro­ma­ni, ima­lo je do­sta auto­bi­o­graf­skog u se­bi. Iako je ka­te­go­rič­ki tvr­dio da on to ni­je či­nio, u ro­ma­nu „Ka­ru” nje­gov glav­ni ju­nak ko­ji ve­o­ma pod­sje­ća na nje­ga, do­šlja­ka iz ma­le evrop­ske ze­mlje, ob­ja­šnja­va ka­ko za no­vac pre­pra­vlja i do­ra­ću­je film­ske sce­na­ri­je, što ba­ca dru­ga­či­ju sli­ku na ho­li­vud­sku film­sku i za­bav­nu ra­di­o­ni­cu.
Osta­će taj­na da li je i Te­šić ra­dio ono što je uzeo za jed­nu od te­ma u svom post­hum­no ob­ja­vlje­nom ro­ma­nu „Ka­ru“? Da li je, na­rav­no, za no­vac, i on pre­pra­vljao i do­pu­nja­vao sce­na­ri­je za mno­ge ho­li­vud­ske fil­mo­ve, ili je sa­mo na to­me gra­dio li­te­rar­nu pri­ču i, isti­na auto­bi­o­graf­ski, lik glav­nog ju­na­ka. Ali je či­nje­ni­ca da je ta­kvih slu­ča­je­va bi­lo u Ho­li­vu­du, jer Stiv Te­šić u ro­ma­nu „Ka­ru“, za­vr­še­nom ne­po­sred­no pred nje­go­vu smrt, re­či­ma svog ju­na­ka ova­ko „ob­ja­šnja­va“ ulo­gu film­skih sce­na­ri­sta u Ame­ri­ci:
„Ja sam ma­li, ali po­u­zda­ni zup­ča­nik u in­du­stri­ji za­ba­ve. Vr­šim ko­zme­tič­ke za­hva­te na sce­na­ri­ji­ma ko­je je na­pi­sao ne­ko dru­gi. Pre­pra­vljam. Sjec­kam i do­tje­ru­jem. Sjec­kam vi­ško­ve. Do­tje­ru­jem ono što osta­ne. Ja sam na­jam­no pi­ska­ra­lo či­ju vje­šti­nu su po­če­li da sma­tra­ju da­rom. Lju­di ko­ji ži­ve u El Eju i ba­ve se istim po­slom ko­jim i ja na­zi­va­ju se ‘ho­li­vud­ska na­jam­na pi­ska­ra­la’. Iz­raz ‘nju­jor­ško na­jam­no pi­ska­ra­lo’ iz ne­kog raz­lo­ga ne po­sto­ji. Za­hva­lju­ju­ći ne­kim po­znan­stvi­ma, pri­lič­no bez­bol­no sam po­čeo da se ba­vim svo­jim istin­skim po­zi­vom u ko­jem uglav­nom pre­pra­vljam sce­na­ri­je či­ji su auto­ri mu­škar­ci i že­ne ko­ji ne­ma­ju ni­ma­lo da­ra”.
Ro­man „Ka­ru” sva­ka­ko je naj­vi­še zbog ovo­ga uz­bur­kao knji­žev­nu jav­nost. Pre­ve­den je do sa­da na fran­cu­ski, ita­li­jan­ski, špan­ski, nje­mač­ki i ho­land­ski je­zik, a ka­da će bi­ti pre­ve­den na srp­ski, osta­je da se vi­di. „Nju­jork tajms” je ro­man „Ka­ru” pro­gla­sio naj­za­pa­že­ni­jom knji­gom 1998. go­di­ne, a sve to go­vo­ri da je Stiv Te­šić uži­vao ve­li­ki ugled u ho­li­vud­skoj in­du­stri­ji za­ba­ve.
Sve to mu, na­ža­lost, ni­je otvo­ri­lo vra­ta dr­ža­ve u ko­joj se ro­dio. Ni dvi­je de­ce­ni­je po­sle smr­ti vo­de­će in­sti­tu­ci­je kul­tu­re u Sr­bi­ji ne pre­po­zna­ju ve­li­či­nu i zna­čaj umjet­nič­ke za­o­stav­šti­ne Sto­ja­na Sti­va Te­ši­ća, pa ve­ći­na nje­go­vih dje­la do da­nas ni­je pre­ve­de­na na srp­ski je­zik. Knji­žev­nik Zo­ran Je­re­mić na­po­mi­nje da Te­šće­va dje­la za­slu­žu­ju kon­ti­nu­i­ra­no pro­u­ča­va­nje i afir­ma­ci­ju u Sr­bi­ji, „jer u vre­me­nu ka­da pra­ve vri­jed­no­sti te­ško do­pi­ru do mla­dih ge­ne­ra­ci­ja, pri­mjer čo­vje­ka po­ri­je­klom iz pro­vin­cij­skog gra­di­ća, u ma­loj bal­kan­skoj dr­ža­vi, ko­ji je ta­len­tom, ra­dom i en­tu­zi­ja­zmom pre­va­zi­šao ma­te­ri­jal­ne pre­pre­ke i do­sti­gao umjet­nič­ku sla­vu na svjet­skom ni­vou, za­i­sta mo­že bi­ti in­spi­ra­ti­van”.
Sve­ti­slav Ti­ja­nić


Po­ro­di­ca

Bu­du­ću su­pru­gu Re­be­ku Stiv Te­šić je upo­znao dok je jed­no vri­je­me ra­dio u Od­sje­ku za so­ci­jal­nu slu­žbu. Ona ga pam­ti kao ne­po­vjer­lji­vog, po­go­to­vu pre­ma bi­lo kom ob­li­ku vla­sti. Ni­je se ba­vio po­li­ti­kom, ali je bio bun­to­van i sub­ver­zi­van. U broj­nim in­ter­vju­i­ma pri­čao je ša­lji­vim to­nom ka­ko su se on i Re­be­ka vjen­ča­li (u bra­ku su do­bi­li kćer­ku Eli): „Bio je vreo dan u Den­ve­ru, mi­slim da smo Be­ki i ja od­lu­či­li da se vjen­ča­mo za­to što je grad­ska vi­jeć­ni­ca bi­la kli­ma­ti­zo­va­na. To je bio na­čin da se ma­lo ras­hla­di­mo. Za­bo­ra­vio sam da ku­pim bur­mu, ali Be­ki je još uvi­jek no­si­la pr­sten iz pret­hod­nog bra­ka, pa smo ga is­ko­ri­sti­li. Od­ra­dio je po­sao. Mo­ra­la je da ga ski­ne i vra­ti na­zad, ali či­ni se da to ni­ko­me ni­je sme­ta­lo. Kli­ma je ra­di­la. Ni­sam osje­tio ni­ka­kvu pro­mje­nu ka­da sam iz­go­vo­rio naš brač­ni za­vjet. Ni­sam osje­tio ni­ka­kav no­vi ta­las pri­vr­že­no­sti pre­ma že­ni ko­ja je sa­da bi­la mo­ja su­pru­ga, ni­ti sam pla­ni­rao da bu­de­mo u bra­ku do kra­ja ži­vo­ta. Vo­lio sam je, ali ni­sam vi­dio ni­je­dan raz­log za­što bih je vo­lio za­u­vi­jek...